Beogradu 22, Washingtonu jedno pitanje

Beogradu 22, Washingtonu jedno pitanje

Autor: Boško Jakšic              

Tela dvoje službenika srpske ambasade u Tripoliju, stradalih u američkom vazdušnom udaru na kamp za obuku Islamske države Irak i Levant u blizini libijskog grada Sabrata, vraćena su za Beograd. Slađana Stanković i Jovica Stepić su prošlog novembra oteti iz kola koja su pratila srpskog ambasadora na putu ka granici Tunisa. Tragičan epilog nije otklonio razne misterije koje od starta prate ovaj slučaj.

Zašto Srbija u vreme početka i tokom rata u Libiji 2011. godine nije zatvorila ambasadu, iako se znalo da su pobunjenici Srbiju označavali kao glavnog saveznika Muammara al-Gaddafija? Kako se dogodilo da ambasador u Tripoliju Oliver Potežica, u dogovoru sa osobljem ambasade, pošalje zaključak da ambasadu ne treba zatvoriti kada je poznato da ministar spoljnih poslova ne predlaže ambasadoru zatvaranje, on mu naređuje.

Zašto Srbija i danas drži ambasadu u Tripoliju, gde je sedište libijske vlade koju ne priznaje međunarodna zajednica i zašto je premijer Aleksandar Vučić tek posle tragične smrti dvoje otetih najavio da će tražiti njeno zatvaranje? Zašto je istovremeno održavao kontakte sa legitimnom libijskom vladom, koja ima sedište u Tobruku, kada je moralo da bude jasno da će se tako zameriti onima u Tripoliju?

Zašto je ambasador Potežica na rizičan put prema Tunisu - da bi prebacio porodicu - krenuo kada nije tražio odobrenje Ministarstva spoljnih poslova, niti je obavestio Ministarstvo spoljnih poslova Libije i bezbednosni centar u Sabrati, kako nalažu pravila? Zašto je sa sobom poveo službenicu ambasade zaduženu za komunikacije, koja, po prirodi svog posla, ne sme bez dozvole da se udaljava iz ambasade. Zašto se ambasador sa porodicom nije nalazio u automobilu u kome se inače voze ambasadori, već su se u vozilu sa tablicom 001 nalazili Stankovićeva i Stepić?

'NEDIPLOMATSKE AKTIVNOSTI' AMBASADORA

Zašto će, kako bi se utvrdila puna istina i odgovornost u otmici, ambasador i svi službenici ambasade biti saslušani tek sada, zar to nije moglo ranije? Da li se sa sigurnošću može tvrditi da je jedini motiv otmičara bio novac? Da li se ambasador, kako se već u prvim danima otmice govorkalo, bavio nekim "nediplomatskim aktivnostima"? Pominjala se trgovina vizama, potom i oružjem. Kakav je bio odnos između Ministarstva spoljnih poslova i ambasadora i ljudi koji su izgubili život?

Ko je u pravu: Ministarstvo, koje govori o "nepoštovanju procedura", ili ambasador Potežica, koji je nadležne u pismu od 10. novembra - neposredno posle otmice - upozoravao na "provokativnu medijsku hajku" i "neodgovorne nameštaljke" i zbog toga sada najavio tužbe protiv pojedinih medija? Zašto javnost nema pravo da sazna sve okolnosti pod kojima je došlo do kidnapovanja? Zašto se istraga pokreće tek sada? Zašto nije odmah saopšteno da otmičari pripadaju ISIL-u?

Ako je Bezbednosno obaveštajna agencija Vladi Srbije dostavila informacije o lokaciji zgrade u kojoj su oteti službenici bili smešteni u blizini libijskog grada Sabrate, da li je Srbija te informacije prosledila Washingtonu, što bi bila njena obaveza kao članice međunarodne koalicije protiv ISIL-a? Ako je prosledila, kada je to bilo, jer Pentagon tvrdi da su lokaciju gledali vrlo pažljivo nekoliko nedelja i da nikada, ni u jednom trenutku, nisu videli nikakve naznake da su bili prisutni civili ili da su tamo držani?

Zašto Ministarstvo spoljnih poslova i bezbednosne službe tvrde da nisu imali nikakav kontakt sa otmičarima i da nisu nikad primile bilo kakve njihove zahteve, pa ni eventualno one finansijske prirode, kada premijer Vučić kaže da su razni posrednici tražili od 16 do 60 miliona dolara? Da li bi napad bio izveden i ukoliko se znalo za prisustvo dvoje srpskih talaca, imajući u vidu američko objašnjenje da je vazdušnim udarom “sprečena veća tragedija” koju je spremao Noureddine Chouchane, operativac ISIL-a odgovoran za napad na Nacionalni muzej u Tunisu marta 2015. godine, kada je poginuo policajac i 21 turista i za napad u junu na letovalište Suuss, kada je ubijeno 38 turista?

SILA, VOJNA INTERVENCIJA

Kada premijer Vučić, posle razgovora sa zamenikom pomoćnika državnog sekretara SAD-a, kaže da Srbija traži odgovornost za pogibiju diplomata, šta to znači? Zašto srpske vlasti zahteve za utvrđivanjem okolnosti pod kojima su diplomate stradale za odgovornošću, pa i postavljanje novinarskih pitanja, podvode pod "nekrofilske delatnosti" onih koji "nemaju elementarnu saosećajnost sa žrtvama, njihovim porodicama i državom"?

S kojim pravom Boris Tadić traži ostavke premijera Vučića i šefa diplomatije Ivice Dačića kada je on bio predsednik države u vreme kada je mogla da se donese odluka o evakuaciji ambasade? S kojim pravom Dačić optužuje bivše vlasti Demokratske stranke kada je bio njihov koalicioni partner? Da li će Beograd protestovati zbog izjave portparolke Ministarstva spoljnih poslova Rusije, koja pogibiju dvoje službenika srpske ambasade otvoreno politizuje vezujući je za pokušaj Zapada da Srbiju uvuče u NATO, "što predstavlja poniženje za tu zemlju"?

Odgovore na pitanja vezanih za kidnapovanje i okolnosti koje su dovele do "kolateralne štete" možda ćemo dobiti, možda i ne, ali napad lovaca bombardera F-15E na logor za obuku pripadnika ISIL-a u blizini tuniske granice potvrđuje da u suočavanju sa krizama šef za šefom Bele kuće koriste ista, davno napisana washingtonska skripta: sila, vojna intervencija.

SAD i Zapad nikako da izvuku pouku iz vojnih intervencija po Iraku i Libiji koje su završene na isti način - uklanjanjem despota i otvaranjem vrata pobunjenicima, protiv kojih su se isti ti despoti decenijama borili. Gaddafi se u jednom trenutku pretvorio u saveznika rata protiv radikalnog islama. Odrekao se oružja za masovno uništavanje, platio odštete za žrtve svojih zločina iz vremena kada se bavio terorizmom. Zapadu je predavao važne obaveštajne podatke koji su sprečili mnoge terorističke udare.

LIDERI NE PRIZNAJU GREŠKE

Gaddafi je, poput Hosnija Mubaraka u Egiptu, radio sve, ili gotovo sve, što se od njega tražilo. Zapad mu se odužio tako što ga je ubio. Direktna posledica takve politike je gubitak poverenja u Zapad i NATO - u ravni arapskih lidera i nezadrživi rast anti-amerikanizma - u ravni arapske ulice. Libija je primer kako vojne avanture uvode zemlje-pacijente u potpuni haos. Zemlja je svaki atribut normalne države izgubila od kako je NATO pomogao u rušenju pukovnika 2011. godine.

Borba za vlast dva rivalska parlamenta i dve vlade otvorila je prostor ISIL-u. Benghazi i Derna, libijska uporišta za pobunjenike, poslali su za Avganistan i Irak više boraca nego gotovo bilo koja zemlja na svetu, računajući po broju stanovnika. ISIL je od Libije stvorio svoj treći najveći poligon, posle Iraka i Sirije. Kalifat na Mediteranu. Zakoni šarije sasvim blizu ranjivih južnih granica Evrope.

Barack Obama se bombardovanjem Sirije pridružio kolekciji "ratnih predsednika", što to na startu svog prvog mandata nije želeo. Ponovljen je pogubni bliskoistočni scenario, po kome pokušaj demokratizacije završava kao vežbanka radikalne islamizacije. Da je Obama ranije u Basharu al-Assadu prepoznao saveznika, makar i privremenog, da se svojevremeno oslonio na snage regularne sirijske armije, a ne na predviđanja da će se ona raspasti koliko 2011. godine, mnoge stvari na frontu protiv ISIL-a išle bi nekim drugim tokom.

Preduslov da Zapad iz ovakvih situacija nešto nauči je da prepozna svoje ogromne promašaje. Ali, lideri nisu spremni da priznaju greške. Politika Zapada prema izazovima arapskog sveta je u rasulu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera